Samohrani sam otac. Moja ćerka ima 8 godina. Majka ju je napustila kad je imala samo tri meseca. Od tada sam je ja odgajao – od pelena, kašica, noći bez sna, prvih zubića, sve do danas.
Nikad joj nisam loše govorio o majci, iako je bilo dana kada sam bio ljut, razočaran, iscrpljen. Znao sam da dete ima pravo da zna ko je njena majka i da je, ako jednog dana poželi, vidi.
Nedavno je prvi put provela jedan dan sa njom. Vratio sam je kući, bila je vesela, smeškala se. Pomogla mi je da skinemo patike, sela pored mene na kauč i kaže:
– Tata… znaš… mama lepo miriše, ali ti si moj heroj. Ti si meni i mama i tata, i najbolji kuvar, i najbolji zagrljaj.
Nisam znao šta da kažem. Samo sam je zagrlio i osetio kako mi se suze same slivaju niz lice. Nisam znao da me dete toliko razume. Da sve vidi. I da sve pamti.
Tog dana sam shvatio da sve što sam prošao – nije bilo uzalud.
