Radim kao asistent na fakultetu, zajedno s prijateljicom koju poznajem godinama. Oduvijek smo imali opušten, čak i pomalo nestašan odnos – puni šala, dvosmislenih komentara i povremenih pogleda koji bi rekli više od riječi. Sve je to bilo bezazleno, dok jedne večeri nismo ostali sami u kabinetu nakon pripreme materijala za nastavu. Profesorica s kojom sarađujemo je već otišla, a nas dvoje – umorni, opušteni i u nekoj čudnoj kombinaciji adrenalina i euforije – prepustili smo se trenutku.
Dogodilo se nešto što se u tom času činilo kao zabavna, nevinost situacija – bunt protiv autoriteta, mladalački prkos ili samo impuls trenutka. Nismo razmišljali o posljedicama. Sve je brzo prošlo, pospremili smo tragove i otišli svako svojim putem. Ali, kako to obično biva, stvari nikad ne ostanu potpuno skrivene.
Kod kuće sam shvatio da nedostaje deo pakovanja jednog predmeta koji smo koristili – mala stvar, ali dovoljno kompromitujuća ako se pronađe. Od tada, profesorica je drugačija. Rezervisana. Hladna. Profesionalna, ali s pogledom koji sve govori. Siguran sam da zna. Ili bar sumnja.
Sada me muče pitanja. Da li da razgovaram s njom, otvoreno i iskreno, preuzmem odgovornost za trenutak slabosti i pokažem da mi je stalo do profesionalnosti? Ili da nastavim da šutim, nadajući se da će zaboraviti? Ali ono čega se najviše bojim nije njena osuda – već mogućnost da mi zatvori vrata koja su mi bila važna za budućnost.
Jedna nepromišljena odluka, jedan trenutak nepažnje, i sad nosim teret sumnje i mogućeg razočaranja. Nadam se da će razumeti da greške ne definišu čovjeka, već način na koji ih pokuša ispraviti.
