Renovirali smo kupatilo i muž je pozvao majstora da se dogovore. Malo su se natezali oko cene, ali na kraju su se ipak dogovorili i radovi su krenuli. Sve je išlo u redu, muž na poslu, majstori rade, ja donosim kafu, gledam da sve bude kako treba.
Jednog dana dolazi samo jedan majstor, ovaj drugi nije mogao da stigne. Ja mu skuvam kafu i odnesem, kao i svaki put. Predajem mu šolju, a on mi onako, uz neki smešak, kaže:
– Gazdarice, jel znaš da ovo kupatilo može da vas izađe upola cene?
Ja iznenađeno, bez loše namere, pitam:
– Kako to misliš, majstore?
A on mi namigne i kaže:
– Pa… znaš kako…
U tom trenutku mi sve postane jasno. Samo ga pogledam i kažem mu ozbiljno:
– A znaš li ti, majstore, da je moj muž policijski inspektor? Ako mu prenesem šta si mi rekao, možda ovo kupatilo i bude gratis, ali iz sasvim drugog razloga.
Zacrveneo se kao rak. Samo je spustio glavu, ućutao i nastavio da radi kao da ništa nije bilo. Do kraja radova me jedva pogledao, a na kraju je čak rekao da ne treba da platimo pun iznos jer je „bilo manje posla nego što je mislio“.
Naravno, muž mu je isplatio onoliko koliko smo se i dogovorili, jer nismo takvi ljudi. Ali od tada više nikad nisam otišla sama kod majstora. Neki „popusti“ jednostavno nisu vredni toga.
