Moja djevojka i ja smo studirali zajedno u Zagrebu, iako smo oboje rodom iz Rijeke. Bili smo nerazdvojni, ali život i obaveze su nas ponekad razdvajali. Jedan takav period bio je posebno stresan – ja sam morao da budem kod kuće, dok je ona ostajala u Zagrebu. Vidjeli smo se povremeno, koliko su nam obaveze dozvoljavale.
Tog dana sam došao u Zagreb zbog ispita. Završio sam sve što sam imao, proveli smo kratko vreme zajedno, i kad je došlo vreme da krenem nazad, ona me pogledala nekako drugačije nego inače. Rekla je da ima loš predosjećaj, da nešto nije u redu i da želi da ostanem makar još jednu noć. Nasmijao sam se, poljubio je u čelo i rekao: „Ma sve je u redu, vidimo se uskoro.“
Krenuo sam ka stanici, seo u autobus i čekao da krene. Nekoliko minuta kasnije, dok su vrata još bila otvorena, stigne mi poruka: „Vrati seeee, hitno je.“ Ustajem, srce mi lupa, ne znam šta se dešava. Napuštam autobus, žurim nazad u stan.
Ulazim, a ona sedi na podu, uplakana. Gleda me suznim očima i kaže samo: „Molim te ostani… ne mogu bez tebe.“ U tom trenutku sve mi je bilo jasno. Nije bilo nikakve hitne situacije – osim emocije. Bilo joj je samo važno da budem tu. A i meni, iako tada to nisam shvatao u potpunosti.
Tog dana nisam otišao. Ostao sam. I evo, 20 godina kasnije, još uvijek nismo bili razdvojeni više od 24 sata. Prošli smo sve zajedno – i dobro i loše. Taj jedan autobus možda me je trebao vratiti kući, ali srećom, tada sam izabrao da se vratim njoj. I nikada nisam požalio.
