Radim i živim u inostranstvu već godinama. Napravio sam svoj posao, stao na noge, sve sam sam postigao. Nisam neki lep muškarac, nisam ni harizmatičan, ali sam dobar čovek – bar tako kažu oni koji me poznaju. I negde sam duboko u sebi verovao da i ja zaslužujem ljubav.
Pre nekoliko meseci, preko preporuke, oženio sam jednu finu devojku iz mog kraja. Bila je kulturna, vaspitana, skromna. U početku je sve delovalo kako treba. Nismo se znali pre toga mnogo, ali sam verovao da će vreme doneti i emocije.
Danas sam tražio neku stvar po ormarima, i dok sam pomerao složenu posteljinu, naišao sam na kutiju koju nikad ranije nisam video. Znao sam da je njena – po njenom mirisu, po načinu na koji je pažljivo bila zatvorena.
Otvorio sam je, mislio sam da su možda stare sveske, pisma, nešto beznačajno. Ali unutra… bila je cela jedna prošlost. Slike iz osnovne, srednje škole, sitnice, papirići, crteži, sve uredno složeno. U jednoj manjoj kutijici bile su fotografije nje i jednog momka. Video sam ih nasmejane, zagrljene, zaljubljene. Tu su bili i USB i memorijske kartice. Jedna od njih imala je naziv: „Naša priča“. Otvorio sam je i video sve – od njihovog prvog susreta, zajedničkih putovanja, rođendana, do zadnje poruke. Bilo je i snimaka, poruka, stihova. Sve.
Druga kartica bila još gora za mene – folderi sa imenima njenih bivših momaka. U svakom folderu – slike, poruke, trenuci koje je čuvala. Kao da je svaki imao neko posebno mesto u njenom srcu. A ja? Ja sam samo muž. Praktičan. Stabilan. Možda potreban – ali ne voljen na taj način.
Gledao sam tog jednog momka s kojim je, očigledno, provela godine. Video sam u njenim očima ono što kod mene nikad nisam osetio – iskru. I tada sam shvatio… nikad me neće voleti kao njega. Možda me poštuje, možda joj je lepo sa mnom. Ali to nije ono što ja osećam prema njoj.
Zatvorio sam kutiju. Ništa joj nisam rekao. Samo sam je ostavio tamo gde sam je našao. Ona ne zna da ja znam. A ja više ne znam kako da gledam u njene oči, a da se ne zapitam da li razmišlja o njemu kad me poljubi.
