Imam jednu prijateljicu s kojom sam blizak godinama. Ona me poznaje bolje nego iko drugi — zna kada ćutim, kada glumim hrabrost, kada se šalim da bih prikrio nesigurnost. Često kaže da sam najnepredvidljivija osoba koju zna. I nedavno je, kroz smeh, rekla rečenicu koja mi se baš urezala:
„Ti mene više ničim ne možeš iznenaditi.“
Možda je to bila šala. Možda izazov. A možda sam samo tražio način da joj se još jednom približim, na svoj lud i nespretan način.
Nekoliko dana kasnije, sedeli smo kod mene. Gledali film, pričali, smejali se. Onda sam otišao do kupatila — i kao grom iz vedra neba pala mi je ta luda ideja na pamet.
„Šta ako izađem go?“
Srce mi je ludo kucalo. Mozak mi je vrištao da ne radim to. Ali noge su me nosile kroz hodnik, bez ijednog komada odeće, sve dok nisam stao pred nju u dnevnom boravku.
Reakcija?
Samo se nasmejala. Bez panike, bez vriska, bez optužbi.
„Ajde, ne pravi se lud. Obuci se.“
I to je bilo to.
Posle smo pričali kao da se ništa nije desilo. Nisam znao da li joj je bilo neprijatno, ali nisam osetio ni osudu. Samo onu njenu tipičnu smirenost. I tada sam shvatio — volim je. Ne zbog toga što je sve „dopustila“ ili prećutala. Volim je jer je tako stabilna, smirena, svoja. Jer je moj balans, moja tišina u haosu koji sam ja.
Možda joj to nikad neću priznati. Možda će zauvek ostati „drugarica“. Ali u tom trenutku, dok sam stajao go i ranjiviji nego ikada, ona me je prihvatila takvog. I to se ne zaboravlja.
