Nikada neću zaboraviti taj dan. Vozio sam brzo, prebrzo, bez razmišljanja. Na otvorenom putu, pun samopouzdanja, motor prede, osećam se kao kralj drumova. U trenutku me „pokupi“ radar – 238 kilometara na sat. Srce mi se spustilo u pete kada sam video rotaciju. Zaustavljam se, trudim se da izgledam smireno, i naravno – odmah kreće gluma.
„Ne radi vam radar“, kažem samouvereno, pokušavajući da izvučem neku jeftinu šalu.
Policajac me samo gleda, ne trepće. „A koliko si vozio, po tebi?“, pita. Kažem mu u afektu, polušaljivo: „Ma možda 270.“
Zastane, pogleda me pravo u oči, ali ne sa osmehom, nego s nečim mnogo težim – gorčinom i umorom. Sa ciničnim osmehom, hladnim i punim gorčine, kaže:
„Mladiću, pre dva dana, kod onog mosta dole, izvukli smo iz auta ono što je ostalo od jednog dečka poput tebe. Trebale su nam tri vreće… Idi sad slobodno – nećeš ni ti dugo.“
Ćutao sam. Nisam znao gde da pogledam. Niti šta da kažem. Nisam dobio kaznu. Niti jednu reč više od njega. Samo me pogledao još jednom – kao da me pokušava poslednji put probuditi.
Vozio sam dalje, ali drugačije. Tiše. Spuštene glave. Te reči su mi odzvanjale danima. Nedeljama. Možda je on tada spasio moj život. Ne kaznom, ne zakonom – nego istinom u lice.
Od tada više nikad nisam jurcao kao idiot. Kad vidim mlade vozače kako se bahate, setim se tog pogleda. I te rečenice. Ne želim da neko izvlači moje ostatke iz olupine – u tri vreće.
