Nikada nisam bio neki veliki zavodnik. Imao sam nekoliko devojaka kroz život, i svaka je bila posebna na svoj način. Neke su volele romantiku, neke su bile divlje i strastvene, a neke stidljive, ali nežne. Svaka veza mi je ostavila po nešto, ali nijedna me nije toliko zatekla kao ova sadašnja.
Upoznali smo se slučajno, na slavlju kod zajedničkog prijatelja. Iskreno, nije bila tip devojke za koju bih pomislio da će me “pomesti” – delovala je tiho, povučeno, sa pomalo sanjivim pogledom. Ali, hemija se desila. Uskoro smo počeli da se viđamo, a potom i ušli u vezu.
Sve je bilo savršeno, dok nismo stigli do onog trenutka kad počneš da otkrivaš šta ko voli “u četiri zida”.
Jedne večeri, dok smo ležali i pričali, nasmešila se i rekla mi:
– “Znaš… imam jedan malo čudan fe&iš. Možda će ti biti glupo.”
Rekoh joj da me ništa ne može iznenaditi.
Pogrešio sam.
Rekla je da je uzbuđuje kada muškarac obuva nju. Ne da joj skida odeću, ne da je dira, već da joj obuva čarape – ali polako, pažljivo, kao neki ritual. Ako ima i čipku – još bolje. I da joj pri tome tiho šapuće kako joj lepo stoje.
U početku sam mislio da se šali. Ali nije. To je bio njen „okidač“. Nije tražila ništa vulgarno, ništa napadno, ali ta scena s čarapama… to joj je bilo kao drugima čitava predigra. Čak je imala čitavu kolekciju koju je krila dok nismo počeli da živimo zajedno – svilene, mrežaste, pastelne…
I priznajem – vremenom, postalo mi je simpatično. Iako me je zbunilo, sada mi je smešno što sam nekada mislio da su fe*iši samo ono što gledamo u filmovima.
Naučio sam nešto – nekad te najtiše osobe iznenade najviše. I još nešto – kada voliš nekog, prihvatiš i ono što ti deluje čudno. Jer možda to “čudno” nekome znači sigurnost, bliskost… ili baš ljubav.
