Bila sam tinejdžerka, 16 godina, u najosetljivijem periodu. Hormoni, emocije, sve se u meni menjalo. Moji roditelji su odrasli na selu, vaspitani u duhu starih verovanja, više su se oslanjali na „narodnu mudrost“ nego na doktore. Kada su primetili da sam ćutljivija, povučena, da mi se menja ponašanje, nisu ni pomislili da su to normalne faze odrastanja. Njima je to bilo „nešto nije u redu s njom“.
Tada su me – bez mog znanja i bez prethodne najave – odveli kod nekog vračara, negde u zabačeno selo, pored planine. Čovek je imao zastrašujuć pogled i hladan ton, ali su moji bili uvereni da on zna šta radi. U kući je bilo mračno, nešto što me je odmah uznemirilo. Tada je rekao da mora ostati nasamo sa mnom, „da bi osetio moju energiju“.
Roditelji su izašli.
A onda je počeo moj horor. Rekao mi je hladno: „Skini se. Moraš da budeš čista da ti skinem što te muči.“ U trenutku sam se sledila. Telo mi je otkazalo, nisam mogla da dišem. Ali um mi je proradio. Instinktivno sam potrčala ka vratima, zgrabila kvaku i izletela napolje, pravo do roditelja.
Plakala sam, drhtala, nisam mogla da pričam odmah. Tek kasnije sam skupila snagu da sve ispričam razrednoj u školi. Ona je bez razmišljanja pozvala policiju. Taj čovek je kasnije uhapšen, osuđen za više takvih slučajeva.
Roditelji su dobili poziv u stanicu. Taj razgovor ih je promenio. Prvi put su se suočili sa stvarnošću – da slepo verovanje u praznoverja može da uništi dete. Otkad se to desilo, nikada više nisu posetili ni vračare, ni „narodne lekare“, ni slušali seljske priče. A mene su gledali drugim očima – sa više poštovanja, pažnje i poverenja.
Nikada neću zaboraviti taj dan. I nikada neću prestati da pričam ovu priču. Jer ako ijedna devojka pročita ovo i prepozna se – znaće da nije sama. I da treba da beži kad nešto nije u redu. Koliko god bila uplašena – vredi pobeći.
