Nekoliko godina sam živeo u većem gradu zbog posla. Sam, daleko od porodice, i iskreno, bez ozbiljnih emotivnih veza. Imao sam potrebe, a nije mi se ulazilo u površne odnose. Tako sam u jednom trenutku upoznao devojku koja je nudila usluge – diskretna, kulturna, uvek profesionalna. Vremenom, ostao sam samo na njoj. Nije to bila ljubav, ali bilo je poverenja. Znala je granice, nikad me nije pritiskala, a ja sam znao da mogu da budem opušten bez maski.
Pre par godina rešim da se vratim kući na selo. Radim online, pomažem roditeljima, nekako mi prija taj mir. Grad sam ostavio iza sebe – i ono što je bilo u njemu. Sve do pre par meseci.
Moj rođak iz bliže familije odlučuje da se ženi. Lep događaj, svi se okupljamo. Dolaze on i njegova buduća žena da nas upoznaju. I u tom trenutku – hladan znoj me oblije. Ona. Sto posto. Devojka iz grada. Nismo se videli godinama, ali ne bih je mogao zaboraviti – ni da hoću.
Ništa nije rekla. Ni ja. Samo smo se pogledali. U tom pogledu je bilo svega – šoka, nelagode, neverice. A onda ona skrene pogled, skameni se, i ceo taj susret se završi uz nervozni osmeh. Moj rođak nije primetio ništa. Bar mislim.
Nisam nikome rekao. I neću. To što je bilo – bilo je između nas. I samo nas dvoje znamo. Ne znam da li on zna čime se bavila, i iskreno – nije na meni da rušim nečiju sreću. Ljudi se menjaju, životi se okreću.
Ali nikad neću zaboraviti onaj trenutak kad su joj oči srele moje – i tišinu koja je rekla više od hiljadu reči.
