Muž mi je poginuo kad nam je ćerka imala samo dve godine. Bio je mlad, zdrav, vredan… jedan trenutak je sve promenio. Od tada smo same. Ja i ona. Nema dana da se ne borim – za nju, za nas, da ima ono što joj treba, da ne oseti previše praznine i tuge koju ja nosim. Ponekad sam radila i po dva posla, preskakala obroke da bi ona imala sve. Nikada se nisam žalila.
Ona sad ima osam godina. Divno dete, pametna, dobra, nežna. Uvek sam se trudila da se smeje, da ne vidi koliko mi je nekad teško. Nisam želela da joj detinjstvo bude obojeno tugom, iako sam je u tišini mnogih noći uspavljivala suzama.
A onda… juče dolazi od drugarice, ušla je u stan, sela tiho za sto i rekla:
„Mama, znaš… Milenina mama je danas pravila kolače i svi su bili tu. I njen tata je bio, pomagao joj. I meni su ponudili. Bilo je lepo… ali onda sam se setila da ti sve sama radiš. I znaš šta? Ja sam baš ponosna što te imam za mamu. Ti si kao mama i tata zajedno. Samo si ti još bolja.“
Sedela sam naspram nje, gledala je i nisam mogla da zaustavim suze. Toliko sam plakala, ne od tuge, već od nečeg dubljeg… kao da je svaka moja žrtva, svaki radni sat viška, svaka neprospavana noć – tog trenutka dobila smisao.
Ona to možda ne zna, ali tim rečima mi je obrisala godine tihe tuge. Hvala ti, ljubavi. Zbog tebe i dišem.
