Pre nekoliko meseci u kuću pored uselila se mlada devojka. Lepo vaspitana, tiha, ali pomalo povučena. Nismo se nešto posebno upoznavali, svega par puta klimnuli glavom kroz ogradu, ali ništa više od toga. I sve bi bilo u redu, da nije bilo tog čudnog svetla.
Naime, svake noći posle ponoći, iz njenog prozora počelo je da sija čudno trepćuće svetlo. Ne kao od obične lampe ili televizora, već kao da… pulsira. Nekako hladno, plavičasto. Prvo sam mislio da umišljam, ali iz noći u noć bilo je isto.
Radoznalost je počela da mi izjeda misli. I tako, jedne večeri, rešim da se iskradem i pogledam izbliza šta se dešava. Prešao sam ogradu tiho, pa se nečujno popeo na stari zid pored njenog prozora. Srce mi je lupalo kao ludo, ali nisam mogao da odolim.
Kada sam konačno uspeo da dobacim pogled unutra – sledio sam se.
U sobi je bila ona, stajala nasred sobe, sama… ali oko nje su na zidovima bile zalepljene stotine papirića, kao neka čudna mapa. U ruci je držala malu spravu – ličilo je na radio-odašiljač. Lice joj je bilo bledo, a oči širom otvorene kao da je u transu. U tom trenutku trepćuće svetlo pojača intenzitet i ona poče da mrmlja sebi nešto nerazumljivo, kao da priziva… nešto.
Nisam mogao više. Preskočio sam zid nazad i doslovno utrčao u kuću, ne verujući šta sam video. Te noći nisam spavao.
Sledećeg dana, svetlo se više nikada nije upalilo. Niti sam je ikada više video. Kuća je ostala pusta. Proverio sam kod lokalnih – kažu da tu niko nikada nije ni stanovao.
