Već neko vrijeme dopisujem se i povremeno viđam s jednim momkom. Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja, kliknuli odmah. Nismo odmah žurili s izlascima – prvo su to bile duge poruke, pa pozivi do kasno u noć, onda šetnje po parku, vožnje bez cilja i ispovijesti uz more. Bila sam sigurna da se među nama rađa nešto posebno.
Bio je pažljiv, zabavan, šarmantan. Nije glumio, nije forsirao ništa, činilo se da sve ide prirodnim tokom. Zaljubili smo se. Iskreno, bez velikih riječi. Pogledi su govorili više nego išta.
I tako, nakon nekoliko viđenja, odlučili smo konačno otići na večeru. Nešto kao prvi „pravi“ spoj. Spremila sam se, možda i previše, jer sam to veče osjećala kao prekretnicu – možda početak nečeg ozbiljnijeg.
Večera je bila prijatna, atmosfera savršena, razgovor je tekao lagano kao uvijek. I onda… došao je trenutak da platimo. Ja uzimam novčanik – jer mi je nekako refleks da budem fer – i čekam da on bar kaže: „Daj da podijelimo“, „Ja ću ovo“, bilo šta… Ali ništa. Samo je mirno gledao kroz prozor i rekao: „U redu je, možemo polako ići.“
Platila sam sve. I nisam se odmah naljutila. Možda je zaboravio novčanik? Možda je neugodno da kaže da trenutno nema? Dala sam benefit sumnje.
Nastavili smo da šetamo, završili na još jednom piću. Isti scenario – konobar dolazi, ja vadim novčanik, on ćuti. I opet ništa. A onda parking – četiri sata u zoni gdje svaki minut košta. I tu sam platila. Bez riječi zahvalnosti, bez pokušaja da barem ponudi.
Dok smo se vozili nazad, osjetila sam gorčinu. Ne zato što sam potrošila novac – već zbog tišine. Zbog njegovog mira s tim da sve pada na mene. Zbog toga što sam sve te dane zamišljala da imam kraj sebe nekoga s kim dijelim – a ne nekoga kome sve plaćam, i doslovno i metaforički.
Ne očekujem skupe večere, ni poklone, ni da muškarac sve pokriva. Ali očekujem ravnotežu. Poštovanje. Pitanje: „Je l’ dijelimo?“ ili bar: „Odužiću ti se sledeći put.“
Malo je reći da sam razočarana. Bila sam zgažena. I ne zbog novca – već jer sam sama platila i večeru, i piće, i parking… i na kraju – iluzije koje sam gradila u svojoj glavi.
