S dečkom sam već više od godinu i po dana. Veza nam je u suštini stabilna – razumemo se, lepo funkcionišemo, retko se svađamo. Oboje volimo se s, otvoreno pričamo o tome, ali problem je što se kod njega to sve pretvorilo u neku rutinu, kao obaveza koju mora da obavi. Kao da stavi čekiranu stavku na listu zadataka. Nema više strasti, spontanosti, nikakve želje da me iznenadi ili uopšte pogleda kao ženu koju želi.
Ali pre nekoliko večeri, desilo se nešto što me je potpuno porazilo. Ležimo zajedno, krenula je neka blaga razmena dodira, ja se trudim da ga probudim, privučem, da uopšte imamo kontakt. A on, potpuno ravnodušan, uzeo telefon, gledao neku utakmicu i samo rekao: „Ajde ti kreni, samo me zovi kad treba da završim.“
Ostala sam da ležim pored njega, potpuno zatečena. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem. Nije mi bilo jasno – da li sam ja postala toliko nebitna u toj priči? Da li sam mu stvarno toliko predvidiva, dosadna, poznata, da ne može da se potrudi ni minimalno?
Tog trenutka sam se osetila kao neko sredstvo. Kao nešto što je tu, dostupno, ali ne i željeno. Nije me povredilo samo to što se nije trudio – već ta poruka koju je poslao: „Ti si tu da obaviš, a ja ako stignem – stignem.“ U tom trenutku sam shvatila koliko se udaljio, i koliko sam ja pokušavala da se zavaravam da je sve u redu.
Nisam još prelomila šta dalje, ali jedno znam – zaslužujem nekoga ko će me želeti, a ne podnositi. Ko će me gledati kao ženu, a ne kao dnevnu rutinu. Jer ljubav bez želje, bliskost bez strasti, i seks bez poštovanja – to nije veza. To je navika. A ja više ne želim da budem nečija navika.
