Trudna sam tri meseca. Ovo je trebalo da bude najlepši period mog života. Svako veče sam zamišljala kako ćemo zajedno birati boje za sobicu, dogovarati imena, planirati budućnost. Verovala sam da je on čovek mog života, onaj koji će me čuvati, voleti i poštovati.
A onda – sinoć. Sve se srušilo.
Sedeli smo zajedno, pričali o venčanju. Bila sam uzbuđena, smeškala se i rekla mu kako sam odlučila da moj kum bude moj najbolji prijatelj iz detinjstva. Neko ko me zna celog života, ko mi je bio uz rame i u najlepšim i u najtežim trenucima. Neko kome verujem više nego sebi. Očekivala sam da će možda biti iznenađen, možda čak i ljubomoran, ali nikada – da će me udariti.
Samo je u jednom trenutku planuo. Povisio je ton, ustao, a zatim… udarac. Po prvi put u životu, muškarac me je udario. I to muškarac čije dete nosim. Stajala sam zabezeknuta, držeći ruku na obrazu i stomaku istovremeno, kao da sam pokušavala da zaštitim i sebe i to malo biće koje raste u meni.
Nije mi se izvinio. Samo je rekao: „Ne dolazi u obzir. Ili on – ili ja.“
I tada sam znala: on više nije „mi“. On više nije moj izbor.
Ne znam kako ću dalje, nemam još plan. Samo znam da nikada neću dopustiti da moje dete raste uz nasilje. I neću više nikada praviti kompromise zbog nekoga ko misli da ima pravo da me udari zato što ima problem sa mojim odlukama.
Taj trenutak me je probudio. I možda je i bio potreban – da se oslobodim iluzije.
