Ovo pišem i plačem. Imam 27 godina, i iako mi je teško to da priznam – nikada nisam imao odnos. Nije da nisam imao prilika… Imao sam nekoliko veza, ali nešto u meni se tada slomilo – i od tada ne uspevam da se sastavim.
Sve je počelo pre nekoliko godina sa devojkom u koju sam bio iskreno zaljubljen. Bili smo bliski, emotivno povezani, i ja sam bio siguran da će to biti prvi put za oboje. I baš kada je trebalo da se desi, ona je – kroz smeh – rekla nešto što me dotuklo: „Zar misliš da je to dovoljno?“ Pitala me je to gledajući u mene s podsmehom.
Nisam znao šta da kažem. Odjednom sam se osećao kao da sam se smanjio – ne samo fizički, već potpuno. Pao mi je mrak na oči. Samopouzdanje koje sam gradio godinama – nestalo je u jednoj rečenici.
Od tada… jednostavno se bojim. Svaki put kada sam bio s nekom devojkom, u meni bi se aktivirao taj stari osećaj srama. Strah da ću opet biti procenjen, da ću opet biti tema nečijeg podsmeha. I onda sve samo pukne. Povučem se, izmislim razlog, prekinem vezu – i ostanem sam.
Nije stvar u tome da ja mislim da sam „manji“ od drugih – već u tome što više ne verujem sebi. Izgubio sam veru da mogu nekome da budem dovoljno dobar, da me neko može voleti bez očekivanja i poređenja.
Ponekad razmišljam da potražim stručnu pomoć. Znam da nisam jedini s ovakvim iskustvom. Samo… teško je. Jer svaki put kad pokušam da pričam o tome, imam osećaj da će me ljudi gledati kao slabića. A nisam slab – samo sam povređen.
Ako neko čita ovo i prepozna se – znaj da nisi sam. I da tvoje vrednosti ne meri niko drugi. Tvoja vrednost nije u komentarima koje ti neko da u trenucima nepažnje. Tvoja vrednost je u tome kako se ti nosiš sa sobom – i da imaš hrabrost da, čak i kada te sruše, ustaneš i pokušaš ponovo.
