Radim kao vozač kamiona. Godinama po Evropi, danima, nedeljama odsutan. Kuća mi je samo pauza između dva puta. Kad si vozač, navikneš se da živiš sa torbom u ruci i tišinom na telefonu. Znaš da ne znaš kad ćeš se vratiti. Tako je i tog leta bilo – trebalo je da ostanem još pet dana na terenu, ali posao je neplanirano završen ranije. Rekoh sebi: “Obradovaću ih – ženu, ćerkicu, možda zapalimo na kupanje.”
Stigao sam pred kuću kasno uveče. Lagano sam prišao, da ih iznenadim. A onda, kroz kuhinjski prozor, ugledam prizor koji mi se do danas noću vraća u mislima. Moj kum – moj rođeni kum – sedi za stolom u gaćama. A moja žena u providnoj spavaćici oko njega, smeška se, donosi mu večeru, igra oko stola kao da mu je supruga.
Treslo mi se celo telo. U meni je ključalo. Srce je tuklo, ali razum je stajao. Divljački sam otvorio vrata, zaleteo se unutra spreman da ih oboje pošaljem tamo gde ne izlazi ni sunce. Da nije bilo… nje.
Moja ćerkica. Moj anđeo. Moj razlog za sve. Sišla je sa sprata u tom haosu, raščupana, sa plišanim medom u ruci i rekla: “Tatice, stigao si.” Sve se zaustavilo. Pogledao sam u nju i u tom trenu sam znao – ona me spasila. Ne samo robije, nego života u zatvoru sopstvene mržnje.
Uzeo sam je u naručje, izašao iz te kuće, i pravo kod mojih roditelja. Iste noći sam odlučio: podnosim papire za razvod. Nema više laži, nema više izdaje. Nema više “kuma”.
Razveo sam se brzo. Dokazi su postojali, priznanja takođe. Ali onda je usledio drugi šok – sud je dete dodelio njoj. Majci. Ženi koja je lagala, igrala dvostruku igru, služila drugog čoveka dok mene nije bilo.
Pitam se često – zar pravda ne vidi dalje od papira? Zar godine znoja, rada, poštenja i borbe ne znače ništa naspram nekih hladnih pravila?
Viđam moju devojčicu kad mi dozvole. Svaki put me pita: “Tata, kad ćeš opet da dođeš da me nosiš kao onog dana?” A ja samo ćutim, grlim je i u sebi ponavljam: “Dušo, tada si spasila i tatu. Samo da znaš.”
