Nisam imao mnogo. U tom trenutku, jedva sam sastavljao kraj s krajem. Radio sam povremene poslove, pomagao roditeljima i pokušavao da uštedim svaki dinar. A onda se približavao njen 18. rođendan. Znao sam koliko joj to znači. Planirala je slavlje, zvala pola grada, sve je moralo da bude glamurozno.
Nisam mogao da joj kupim novi telefon, markiranu torbu, parfem od stotinu evra. Ali sam znao da mogu nešto drugo – nešto što ima dušu. U zlatari sam pronašao jednostavan lančić u obliku srca, a na njemu ključ. Na privjesku je pisalo: “Samo ti imaš ključ mog srca. Čuvaj ga.” I dok sam ga kupovao, u sebi sam se molio da razume. Da shvati poruku. Da joj to bude važnije od cene.
Na rođendanu, kad je došao trenutak da predam poklon, bio sam sav zbunjen i uzbuđen. Ruke su mi se tresle. Dao sam joj kesicu i rekao tiho: “Srećan ti rođendan. Ovo je od srca.”
Ona je otvorila kutijicu, pogledala je, i uz prezirni osmeh rekla:
„Kako te nije sramota? Moje drugarice mi kupuju poklone deset puta skuplje od ovoga. Ti meni ovo doneseš?“
Zamuklo je. Svi su se okrenuli prema meni. Neki su se nasmejali, neko odmahnuo glavom, a meni su oči zasuzile. Ceo rođendan više nije progovorila sa mnom. Nije me ni pogledala. Bio sam nevidljiv – ja, koji sam je iskreno voleo.
U jednom trenutku, nisam više mogao da podnesem sramotu. Ustao sam, tiho, i otišao kući. Bez reči. Bez pozdrava. Ni dan kasnije mi se nije javila. Kao da ništa nije bilo.
Znam da moj poklon možda nije bio vredan u novcu, ali bio je vredan u iskrenosti. U ljubavi. U pažnji. Dao sam joj sve što sam mogao.
Možda sam joj dao najjeftiniji poklon tog dana, ali sam je voleo više nego što će je iko ikada voleti.
