SPC i njeni vernici danas obeležavaju prepodobnog Davida solunskog.
Blaženi otac rodio se na Istoku, a u toku mladosti napustio je svet, srodnike, prijatelje i sve bogatstvo i sa ljubavlju pošao za Gospodom.
Silnim uzdržavanjem, on je pokorio telesne strasti i javio se kao neki anđeo u telu. Pored toga što ga je krasilo uzdržavanje, bio je još i veoma smirenouman. Čitajući Sveto Pismo i žitija svetih muževa on se trudio da ih podražava, a osobito svetim stubovima.
Nastanivši se blizu Soluna, on se popeo na jedno bademovo drvo sedeći bez ičega na njegovim granama.
Tu je kao miloglasna ptica, tešio korisnim savetima sve one koji su mu dolazili. Njegov um je bio ustremljen ka božanskoj visini, zato ga je Bog obogatio darom čudotvorstva i on je postao svetozarni stub Crkve, koji je svojim čudesima prosvećivao sve.
Neki njegovi učenici su ga molili da siđe sa drveta i da živi u keliji koju će mu oni napraviti. Ipak, sveti David je tri godine ostao na drvetu. Tada mu se javio anđeo Gospodnji i rekao mu da je Gospod ispunio njegove molitve i podario mu smirenoumlje i pobožnost koju je od Boga tražio. Zatim je sišao sa drveta i uselio se u keliju koju su mu napravili pod bademovim drvetom. Podnoseći svaku oskudicu, zimu i vrućinu dostigao je bestrašće.
Slepima vraćao vid
Što se tiče njegovih čuda, dovoljno je pomenuti makar dva. Doveli su jednom mladića koga je zaposeo đavo. Kada se mladić približio keliji krenuo je da vrišti kako ga prži oganj i onda je David pružio ruku kroz prozorče, blagoslovio ga je i izgnao demona iz njega. Jednu slepu ženu, koju su mu doveli, on pomolivši se Bogu, blagoslovio je znakom krsta i ona je odmah progledala.
Mitropolit Solunski Aristid i svi velikaši i građani zamolili su jednom prepodobnoga da ode u Carigrad caru Justinijanu (527-565) radi završavanja nekih gradskih poslova. Prepodobni je krenuo na put sa svoja dva učenika, Teodorom i Dimitrijem, ali prorekao je da im se neće vratiti živ u grad.
Kad je stigao pred cara u Carigrad uzeo je u ruke žar, stavio na njega tamjan i okadio cara, a oganj mu ni najmanje nije opržio ruke niti ga povredio. Kad je to video, car se do zemlje poklonio Davidu i ispunio mu narodnu molbu radi koje je došao.
Pri povratku natrag u Solun prepodobni se, po predskazanju, upokojio na domaku grada 548. godine. NJegovo sveto telo je preneto u grad i sahranjeno u manastiru mučenika Teodora i Merkurija.
Mošti su ostale cele i nisu istrulile
Svojim anđeoskim životom i natprirodnim čudesima ovaj blaženi otac prevazišao je granice ljudske prirode i otišao je ka Gospodu svome, koga je još kao mlad zavoleo.
Beseda na današnji dan govori o strahu bezbožnika
Beže bezbožnici kad ih niko ne goni, a pravednici su kao lavići bez straha i senke se boje bezbožnici; senke od drveća čine im se kao vojske. Gde god šta šušne, bezbožnik misli: osvetnik dolazi! Treperenje lišća on čuje kao zveku sindžira; glasove ptica on prima kao poklič lovaca koji jure divljač; travu on gleda kao špijuna svoga zločina; vodu kao svedoka protiv sebe; sunce kao sudiju; zvezde kao podsmevače.
Strah je prvi plod greha. Kad Adam sagreši, on se sakri ispred lica Božjeg. I kad ga Bog viknu, on reče: čuh glas tvoj, pa se poplaših. Pre greha Adam nije znao za strah; niti se skrivao ispred lica Božjeg, no, naprotiv, jurio je vazda u susret Bogu. A čim zgreši, poplaši se!
A pravednici su kao lavići bez straha. Bez greha, bez straha. Bez greha, bez nemoći. Bezgrešni su moćni vrlo moćni, i hrabri vrlo hrabri. Pravednici su snažni i neustrašivi. Takvi su pravednici, samo pravednici.
