Nakon što su nam roditelji preminuli, ostali smo nas dvoje – moj stariji brat i ja. Kuća u kojoj smo odrasli bila je u tatinom vlasništvu, ali bez testamenta. Brat je preuzeo sve u svoje ruke, tvrdeći da je njemu teže jer ima porodicu, troje dece, i da ja mogu da se snađem sama.
Izbacio me je iz kuće bez imalo griže savesti. Bukvalno mi je spakovao stvari i rekao: “Nađi sebi stan, sad si odrasla.” Bolelo je više nego što mogu da objasnim. Godinama nisam želela ni da čujem za njega. Skućila sam se sama, uzela kredit, radila dva posla. Život me nije mazio, ali sam uspela.
Pre nekoliko meseci, zazvonio mi je telefon. Moj brat. Nisam se javila odmah. Sledećeg dana se pojavio na mojim vratima – neobrijan, iscrpljen, s torbom u ruci. Njegov biznis je propao, žena ga je ostavila, a kuća je otišla pod hipoteku. Nije imao gde.
Zamolio me je da prenoći, da se okupa, da jede. Ni u snu nije verovao da ću otvoriti vrata – ali jesam. Nisam zbog njega. Zbog sebe. Da dokažem da sam bolja, i da srce koje je slomljeno i dalje može da kuca bez mržnje.
Danas živi kod mene u gostinskoj sobi. I dok pere sudove ili ide po hleb, često mu vidim pogled koji govori više od reči – kajanje, stid, zahvalnost. Ne tražim izvinjenje. Njegova tišina mi je dovoljna.
