Udala sam se sa nepunih dvadeset. Bila sam zaljubljena, ubeđena da je on taj. Moji roditelji su bili protiv. Govorili su da je prerano, da ga ne poznajem dovoljno, da život tek počinje. Nisam ih slušala. Posvađali smo se, danima nismo pričali. Na kraju su popustili – više zbog mene nego zato što su promenili mišljenje.
Godine su prošle. Moj muž i ja smo izgradili život. Nije bilo sve idealno, ali trudili smo se. Roditelji su dolazili, pomagali, činilo mi se da su ga vremenom prihvatili. Mislila sam da je sve iza nas, da su se pomirili sa mojim izborom.
Pre nekoliko dana, otišla sam do njih da ih iznenadim. Bilo je popodne, vrata nisu bila zaključana, i ušla sam bez kucanja. Čula sam mamu i tatu kako pričaju u kuhinji.
„Znaš šta me još boli?“ rekla je mama. „Što sam tada ćutala. Nikad nisam verovala da će joj on doneti sreću. Samo sam gledala kako se gasi, a pravila se da je sve u redu.“
Tata je ćutao, a onda rekao: „Možda da joj sad nešto kažemo?“
„Ne vredi“, nastavila je mama. „Sama je birala. Neka živi s tim. Nismo mi više bitni.“
Zaledila sam se. Nisam mogla da uđem. Samo sam se okrenula i izašla.
Plačem danima. Ne zato što su možda u pravu, već zato što nikad nisu prestali da sumnjaju u mene. U moj izbor. A ja sam verovala da sam ih ubedila. Verovala sam da me podržavaju – makar iz ljubavi.
Sad više ni u to nisam sigurna.
