Upoznala sam ga kada sam imala samo osamnaest godina. On je bio znatno stariji, trideset tri, ali meni to tada nije smetalo. Bila sam mlada, zaljubljena i naivna, verovala sam da godine nisu važne kada su osećanja iskrena. Delovao je šarmantno, samouvereno i pažljivo – sve ono što bi devojka mogla da poželi. Ignorisala sam komentare okoline, prijateljice su me upozoravale da je imao mračnu prošlost i da nije dobar čovek, ali ja nisam želela da ih slušam. Mislila sam da ga niko ne poznaje kao ja.
Vremenom se počeo menjati. Prvo su to bile sitne zabrane, poput toga da ne nosim određenu garderobu ili da ne idem sa drugaricama u grad. Zatim su došle česte provere telefona, ružne reči, optužbe bez razloga. Sve sam to trpela, nadajući se da će proći, da je samo u pitanju faza. A onda je došao dan kada me udario – zbog banalne rasprave. Šamar me je zaledio, ne toliko zbog bola, koliko zbog spoznaje da sam upravo postala jedna od onih žena za koje sam ranije mislila da nikada ne bih mogla biti.
Plakala sam, ali ne pred njim. U tišini, kada je zaspao, donela sam odluku da to neće proći nekažnjeno. Rekla sam sebi da je to poslednji put da me bilo ko povredi na taj način. Počela sam da prikupljam dokaze – slikala sam modrice, sačuvala poruke, a čak je i komšinica bila voljna da potvrdi da je često čula viku i psovke kroz zidove. Nisam mu odmah rekla šta radim. Nastavila sam da se ponašam kao da je sve u redu, ali u sebi sam gradila plan.
Nekoliko dana kasnije, kada je mislio da je sve zaboravljeno, policija je zakucala na vrata. Bio je zatečen, ali nije imao kud – sve sam im predočila. Prijava je prošla, pokrenut je postupak, a on je završio tamo gde mu je i mesto.
Danas živim mirno, slobodna i bez straha. Naučila sam na najteži način da ljubav nikada ne ide ruku pod ruku sa nasiljem. On je možda mislio da će proći nekažnjeno, ali nije znao da sam ja ta koja zna kada je dosta. I više od svega, znam da mu je sada jasno da nije svaka žena slomljena – neke se usprave i nauče onoga ko je pokušao da ih obori.
