Danas oko pola jedan, sedi se fino, mirno u zlataru u kojoj radim, kad ulazi jedan gospodin – ozbiljan lik, deluje kao da je na nekoj važnoj misiji. Ja, onako profesionalno, ljubazno kažem:
– Dobar dan, izvolite!
Čovek me pogleda, malo se nakašlje, pa kaže tiho, skoro šapatom:
– Dečko… dam ti 1.000 evra samo da me pustiš da sa prozora posmatram s kim se moja ćerka sastaje.
U tom trenutku sam mislio da me neko zafrkava. Zlatarna, bre! Ljudi dolaze po burme, poklone za godišnjicu, a meni lik nudi hiljadarku da viri kroz prozor! Smešim se i kažem:
– Gospodine, nema potrebe da mi plaćate za tako nešto. Slobodno stanite, gledajte, nismo mi ni špijunska agencija – sve legalno.
I stojimo mi tako, on nervozan, osmatra, kad – ulaze tri devojke. Iza njih – jedan dečko. Gospodin se odmah zategne, kao vojnik kad vidi generala. Pogleda mene kratko, klimne glavom, uđe iza njih u zlataru i – ni pet ni šest – uhvati se za prvu ogrlicu iz izloga.
I to ne bilo koju – NE! Nego onu NAJSKUPLJU što imamo u ponudi. Pogleda svoju ćerku, kao da ništa nije video, i mrtav ozbiljan kaže:
– Je l’ Jelena, šta misliš da kupimo ovo mami?
Ja sam pukao. Bukvalno. Jedva sam se suzdržao da se ne valjam od smeha. Čovek pre pet minuta hteo da bude tajni agent, a sad se pretvorio u najbrižnijeg tatu na svetu – i to pred Jeleninim društvom. Glumi mir, a unutra gori!
Naravno, ništa nije kupio. Samo je „osmotrio situaciju“, klimnuo glavom kao da je sad sve jasno i otišao uz pozdrav: „Vidimo se neki drugi put.“
Ljudi, ako imate ćerke – razumem vas. Ali molim vas, nemojte zlatare da pretvarate u stražarske kule.
