Upoznali smo se na mreži. Dopisivanje je krenulo spontano, prvo opušteno, pa sve dublje… I u roku od nekoliko dana, već smo znali gotovo sve jedno o drugom. Zvao sam je svake večeri, smejala se mojim forama, delovala je iskreno, slatko, pomalo povučeno. Rekla je da je iz mog kraja, ali da trenutno živi s porodicom u drugom delu grada.
Nikada nije delovala kao neko ko nešto skriva.
Posle dve nedelje smo se videli uživo. Bila je još lepša nego na slici. Na drugom i trećem viđenju, poljupci, zagrljaji, bliskost. Bio sam siguran da je to to. Osetio sam da sam se zaljubio.
I onda – šamar.
Jedne večeri, posle mesec dana dopisivanja i viđanja, gledala me je ćutke i rekla:
„Moram ti nešto reći. Ja sam zapravo udata.“
U momentu mi je srce stalo. Hteo sam da ustanem i odem, ali sam ipak pitao:
„Za koga?“
Ćutala je.
„Za tvog brata“, izgovorila je.
Taj trenutak mi se urezao zauvek. Mislio sam da sanjam. Mislio sam da se šali.
Ali nije. Udata je za mog polu brata koji je zbog posla često na putu.
Pao sam u potpuni šok. Nisam znao da li da mu kažem, da li da prekinem sve, da vrištim, da je izbrišem iz života. A ona? Samo je ćutala i rekla: „Nisam planirala ovo. Samo sam htela nekoga ko me vidi.“
