Brat i ja smo odrasli kao senke jedan drugom. On godinu stariji, ali uvek korak ispred. U igri, u školi, u životu. A onda je došao rat, i sve ono što nas je činilo decom – nestalo je.
Bio je među prvima koji su otišli na ratište. Sećam se poslednje rečenice koju mi je rekao: „Ako se ne vratim, čuvaj mamu.“ I nije se vratio.
Godinama sam nosio njegovu sliku u novčaniku, kao amajliju. Nismo pronašli ni telo, ni grob, samo jedno „nestao u akciji“. Svaka godina bez njega bila je rana. Majka nikada nije prebolela. Ja sam, valjda, naučio da ćutim.
Prošle jeseni, sin mi je došao sa starom kutijom. Pronašao ju je na tavanu kod moje pokojne majke. U kutiji – u vojnim dokumentima i požutelim slikama – bilo je pismo, adresirano meni. Bratovo pismo.
Nikada ga nisam video. Nikada ga niko nije pomenuo. Pismo je nosilo datum nekoliko dana pre njegove poslednje bitke.
U tom pismu pisalo je sve što nisam znao da mi treba. Da me voli. Da me poštuje. Da zna da će možda poginuti, ali da mu je lakše jer zna da ja ostajem da „držim kuću“.
Sedeo sam sa sinom i čitao na glas. Trebalo mi je skoro trideset godina da ga ponovo čujem – i da osetim da nije otišao zauvek.
