Bila sam ona žena koja veruje u ljubav i porodicu, čak i kad svi znaci govore suprotno. Moj muž me je varao više puta – znala sam, ali sam ćutala. Zbog dece, zbog kuće, zbog sramote. Kad je prvi put slagao gde ide, pomislila sam – možda sam paranoična. Kad sam ga uhvatila sa porukama, rekao je da je beznačajno. Prešla sam preko svega.
Trpela sam. Ponekad je bio grub, ponekad hladan, ali nikad nisam htela da deca to osete. Ćerka je tada imala 10 godina. Tiha, povučena, previše zrela za svoje godine. Mislila sam – povukla je na mene. Sve je bilo podnošljivo, dok jedne večeri nije prišla i šapatom rekla:
„Mama, ne volim kad me tata ljubi dok tebe nema.“
U tom trenutku svet je stao. Noge su mi se odsekle. Nije morala ništa više da kaže.
Istog dana sam ga izbacila. Istog dana sam otišla u policiju. I istog dana sam prvi put, zaista – bila majka.
