Bio sam dete kada je rat u Bosni počeo. Tih godina ne pamtim ni igre, ni školu, ni bezbrižnost – samo sirene, granate i redove za hleb. Imali smo jedva šta da pojedemo. Mama i ja smo ostali sami, otac je nestao na početku sukoba i nikad ga više nismo videli.
Sećam se dana kad smo prvi put dobili paketić iz humanitarne pomoći. Bio je to trenutak u kojem sam, kao dete, prvi put video čokoladicu u boji, neku igračku i papir sa srcima i imenom koje nisam razumeo. Pisalo je samo:
“Za tebe, od Linde (8) iz Švedske.”
Tih paketića je dolazilo još. Neki su imali crteže, neki poruke – svi su dolazili iz neke druge stvarnosti koju nisam mogao da zamislim. Bili su jedino svetlo u mraku tadašnjeg života.
Godine su prošle. Završio sam školu, preživeli smo, jedva. Onda sam pre nekoliko godina, kao prevodilac, radio na konferenciji o pomirenju i humanitarnom radu. Tamo sam upoznao jednu ženu iz Švedske. Linda. Isto ime, slične godine. Šaljivo sam je pitao: “Jesi li ti ona Linda što mi je slala paketiće ’93.?”
Nasmejala se, uozbiljila… i rekla: „Da. Bila sam dete, ali moj tata je bio aktivista, i pisali smo deci u Bosni. Imam negde i tvoju sliku, ako si ti mali Jovan iz Tuzle.“
Zanemeo sam.
Našla je tu sliku, sa starim papirima koje su čuvali. Bio sam to ja. Umrljan, mršav, ali nasmejan s kesicom u ruci.
Tada sam prvi put nakon mnogo godina zaplakao – ali od zahvalnosti.
