Znam da zvuči grozno. I jeste. Ali istina je ponekad ružnija od bilo koje priče.
Ona i ja smo odrasle zajedno. Delile sve – od prve cigarete do prvih ljubavi. Kad je zatrudnela, bila sam uz nju. Na porođaju sam je čekala ispred sale. A kad se beba rodila, dolazila sam redovno, pomagala oko pelena, dohrane, čuvala malu dok ona spava. Bila sam kao tetka. Bar sam tako mislila.
Njen muž… bio je uvek ljubazan, pažljiv. Možda i previše. Kad smo ostajali sami, sve češće bi me gledao na način koji nije bio “porodičan”. Jednom, ostala sam da pričuvam bebu dok su ona i njena mama otišle na kontrolu. Popili smo kafu. Posle toga, ništa više nije bilo isto.
Sve se odvijalo u tišini, kao dogovor bez reči. Nije bilo planirano. Nije bilo ni ljubavi. Samo slabost. I osećaj moći, jer sam znala nešto što ona ne zna. Najgore od svega – nisam prestajala.
Danas, kad pogledam tu bebu kako raste, pitam se – jesam li joj ja uzor ili izdaja? I ne nalazim odgovor.
