Bila je to obična porodična proslava kod svekrve. Moj muž je ostao duže da pomaže oko neke majstorije, a njegov brat je ponudio da me odveze kući jer sam se požalila da me boli glava.
U autu je bila tišina, ali ona neprijatna, napeta. Oduvek je bio ljubazan prema meni, možda čak i previše pažljiv. Ali nikada nisam pomislila da bi… da bi se nešto moglo desiti.
Parkirao je ispred naše zgrade, a ja sam se zahvalila i krenula da izađem. Tad je izgovorio tiho:
„Znaš da sam te od prvog dana gledao drugačije, zar ne?“
Zanemela sam. Pre nego što sam stigla da odgovorim, nagnuo se i poljubio me. U sekundi – panika, šok, zbunjenost. Nisam uzvratila, samo sam izletela iz auta i zalupila vrata.
Celu noć nisam oka sklopila. Nisam rekla mužu ništa. A njegov brat… ponaša se kao da se ništa nije dogodilo.
