Imam 24 godine. Moj muž radi u inostranstvu, uglavnom se viđamo svega nekoliko puta godišnje. Kuća mi je tiha, dani prolaze sporo, a noći još sporije. Mlada sam, živa, puna želje… i iskreno – većinu godine sam sama.
Neću da lažem – uvek se nađe neko. Neka avantura da prebrodim usamljenost. Diskretno, bez komplikacija.
Tako je bilo i te večeri. Bila sam u izlasku sa drugaricama, popilo se malo više. Vraćao me je jedan momak iz kraja, ne previše poznat, ali pristojan i zgodan. Pred kućom, u mraku auta, poljubio me je. Bio je to samo trenutak slabosti… Ali kad sam izašla iz auta – sledila sam se.
U dvorištu, tik do mog, stajao je komšija – stariji čovek, možda oko 60 godina. Inače je dalji stric mog muža. Tiho je stajao, cigareta mu je svetlela u ruci. Gledao me je pravo u oči. Nisam znala šta da kažem. Samo sam se brzo povukla u kuću. Te noći nisam oka sklopila – znala sam da je video sve.
Sutradan me je pozvao da svratim „nešto da mi kaže“. Srce mi je tuklo kao ludo. Bila sam spremna na sve – osudu, ucenu, da će reći mužu. Ali ono što mi je rekao… potpuno me je zbunilo.
Seo je mirno, pogledao me ozbiljno i rekao:
„Znaš da ja nikome ništa ne bih rekao. Ali imam jedan uslov – ti i ja ćemo se češće viđati. Diskretno. I niko nikad ništa neće znati.“
Ostala sam bez reči. Nisam očekivala… ni takvu smirenost, ni takvu direktnost.
Nisam mu odmah odgovorila. Samo sam ustala, pocrvenela, i izašla. Ali još uvek razmišljam o svemu. Jer sada – on drži sve karte u rukama.
