Godinama sam joj bila sve. Sin joj je često bio na putu, a ja sam ostajala uz nju – vodila je kod lekara, kupala, hranila, presvlačila. Nije bilo lako, ali sam je gledala kao svoju drugu majku.
Nikada nije tražila puno, ali sam uvek davala više. Kad se razbolela, bila sam uz nju svaki dan, i danju i noću. Moji roditelji su mi davno preminuli, pa mi je postala jedini stariji oslonac.
Pre smrti, uzela me za ruku i rekla: „U kredencu, u onoj kutiji sa cvećem… to je tvoje.“
U trenutku mi je srce zatitralo. Pomislila sam da mi ostavlja neku sitnicu od srca. Kad sam otvorila kutiju – bila je prazna.
Sedela sam par minuta i gledala u to ništa. Suze su same krenule. Ne zbog stvari. Nego jer sam shvatila da je to „ništa“ u kutiji – sve što je ostalo od odnosa koji sam ja jedina negovala.
