Radim kao automehaničar već skoro 20 godina. Sve sam video i doživeo, ali jedan događaj mi se urez’o u glavu.
Pre mesec dana stojim kolima na semaforu, ispred mene neki skupoceni Audi, nov, sija se kao ogledalo. I dok čekamo zeleno, priđu mu dva mala Roma da mu brišu stakla. Deca, jedva desetak godina. On ne samo da im nije dao ni dinar, nego je spustio prozor i polio ih vodom iz flaše. Još se smeje i psuje nešto. Meni se stomak prevrnuo. Deca samo spuste glave i odu.
Nisam ništa rekao. Samo sam zapamtio auto – registarske tablice, tačan model, boju, sve.
Pre nekoliko dana taj isti Audi uleće u moju radionicu. Neka greška na motoru. Prepoznao sam ga odmah, ali se pravim lud. Gospodin fino obučen, arogantan, hoće sve “što pre”. Ja mu kažem:
— Biće to 1.200 evra.
On ne pita ništa. Plati, jer zna da je kvar ozbiljan.
Dan kasnije, kad sam završio auto, sedam u kola i idem pravo na onaj isti semafor. Tamo gde sam prvi put video onu decu. Nađem ih, pozovem ih sve. Vodim ih na ručak – pica, sokovi, kolači, sve. Onda im dajem svakom po 1.000 dinara. Klinci ne mogu da veruju.
Samo im kažem:
— Neko vas je ispljuvao kad niste imali ništa. Sad vas je taj isti nahranio – i to ne zna.
Ponekad pravda ne dolazi odmah. Ali kad dođe – dođe sa kamatom.
