Moja ćerka je studirala u drugom gradu, i muž i ja smo je često obilazili. U studentskom domu smo upoznali jednu njenu cimerku – povučenu, uvek nasmejanu devojku. Zvali su je Ana. Bila je iz jako siromašne porodice, znali smo to, ali nikad nije tražila ništa.
Jednog dana, dok smo čekali ćerku ispred doma, čuli smo od drugih studenata da se Ana onesvestila u sobi. Nije jela danima. Tad nas je steglo u grudima. Znali smo kako je to. I mi smo jedva sastavljali kraj s krajem, podstanari ceo život, ali odlučili smo da joj svaki mesec uplaćujemo nešto malo – koliko možemo. Nismo joj nikad rekli da smo mi. Uvek bi pare stigle “od anonimnog donatora”.
Prošle su godine. Ćerka je završila fakultet, mi smo i dalje u istom malom stanu, skromno, ali pristojno živimo. Jednog dana, neko je pokucao na vrata. Otvorila sam – a tamo je stajala Ana, drugačija, elegantna, ali sa istim toplim osmehom.
Zagrlila nas je, plakali smo svi. Rekla je da sada radi kao inženjer u jednoj velikoj firmi u inostranstvu. I da je sve što ima – ima zahvaljujući tome što tada nije odustala, jer je znala da postoji neko ko veruje u nju.
Iz torbe je izvadila papire i rekla da je kupila stan. I ne samo to – da je to stan u kojem živimo. Za nas. Rekla je: „Vi ste meni dali više nego što ste znali. Sad je red na mene.“
Mislila sam da sanjam.
I dan-danas ne mogu da pričam o tome a da me ne savladaju emocije.
