Prošle nedelje sedela sam u bašti jednog poznatog kafića, onako puna šminka, sređena, čekam drugaricu. Kafić prepun, svako mesto zauzeto. U jednom trenutku prilazi mi neki momak – obična majica, farmerke, ništa posebno. Kaže da je na proputovanju, jedva je našao parking i pita da li može da sedne i popije kafu sa mnom, on časti, neće da smeta.
Pogledam ga od glave do pete. Nije moj nivo, mislim u sebi. Kulturno ga otkačim:
— Izvini, čekam nekog.
Momak se nasmeje, klimne glavom i ode. Ja nastavim da sedim, ali onako s kraja oka pratim kuda ide. Vidim kako otključava auto – ali ne bilo kakav auto. Crni Porsche, nov, blista kao iz salona. Vredi sigurno preko 100.000 evra.
U tom trenutku, meni srce u pete. Skočim, potrčim za njim i dozovem ga:
— Ej, izvini… ako želiš ipak možemo na kafu?
Samo me je pogledao i rekao:
— Sad je kasno.
Seo je u auto i otišao. A ja sam ostala da sedim sama, pored prazne šoljice i još praznije glave.
