Živimo na selu. Nismo bogati, ali smo uvek bili pošteni i složni. Pre jedno 15 godina, brat, koji je već tada živeo u gradu i završio fakultet, došao je kući na letnju slavu. Dovodi prvi put i verenicu – Mira joj beše ime. Fina, lepa, skockana, mirisna, sve pod konac.
Sve je bilo kako treba. Mi spremili slavski ručak, okupila se familija, sveštenik došao, domaćinska atmosfera. U jednom trenutku, Mira priđe bratu i nešto mu šapne. On se okrene meni i kaže:
– Sestro, vodi Miru do WC-a.
Mi tada nismo imali kupatilo u kući. Imali smo spoljni WC, kao što je to bilo u većini seoskih domaćinstava. Krenem da je povedem, a ona me pogleda, namršti se i obrati se bratu, glasno, pred svima:
– Čekaj, nemate WC šolju? Ozbiljno?
On joj tiho:
– Smiri se, ajde, nije frka.
– Neću da se smirim! – dreknu ona. – Ustaj, vozi me nazad u grad! Hoću normalan WC!
Ustade on, bez reči, pred gostima, pokupio je i odvezao. Nije prošlo ni sat vremena, došla tetka s drugog kraja sela i pita:
– A gde je Mira?
Majka joj slegnu ramenima i reče:
– Otišla – nije joj WC bio po volji.
Nikad je više nismo videli. A brat, kad se sabrao, shvatio da mu je bolje što je tad otišla, nego posle.
Danas imamo moderno kupatilo. Ali uvek kad sednemo za slavsku trpezu, neko se seti Mire i onog: „Hoću u WC!“ – pa se svi smejemo, jer nas je tad sramota bilo, a danas nam je ta sramota otvorila oči.
