Upoznali smo se preko zajedničkog prijatelja. Ona – prava dama. Uvek doterana, lepo miriše, govori tiho, ne psuje, stalno pazi šta jede i kako sedi. Delovala je kao neko ko je ceo život odrastao u sterilnom, mirisnom stanu punom cvetnih dekoracija.
Neretko je znala da komentariše druge:
„Moja koleginica ne zna ni da pere veš kako treba… odvratno!“
„Ne mogu da idem kod drugarice, mačka joj spava na stolu – FUJ.“
„Moraš da koristiš papirne ubruse, ne te krpe, pune su bakterija…“
Sve sam to slušao i mislio – evo jedne kulturne, fino vaspitane devojke. Mislio sam – pa ovo je materijal za brak.
I onda dođe dan da upoznam njene roditelje. Kaže: „Nisu kao ja, ali su dobri ljudi.“
Krenemo mi kolima, vožnja traje satima. Stižemo u neko zabačeno selo, bukvalno usred ničega. Prilazimo kući – limeni krov, dvorište puno starih stvari, smeće po ćoškovima.
Ulazimo unutra – zemljani pod, stari tepisi, miris ustajalog, nema ni kupatila kako treba. Njena majka me nudi vodom iz kofe, otac u čarapama izlazi iz svinjca.
Gledam, klimam glavom, a unutra sam u šoku.
Sve one njene priče o aljkavim ljudima, bakterijama i sterilnim maramicama – a odrasla je u kući bez lavaboa.
Od tada drugačije gledam i nju… i sve te „prefinjene“ maske koje ljudi nose.
