Zvuči kao laž, znam. Ali istina je. I ne, nisam luda. Samo sam… imala plan.
Već neko vreme sam sumnjala da se nešto dešava. Mobilni uvek okrenut ekranom na dole, iznenadni odlasci kod „kolege“ iz firme, hladniji nego inače. Nisam htela da pravim scenu dok nisam sigurna. I onda – dočekam.
Vratila sam se ranije s posla. Nisam mu rekla. Imala sam osećaj. Otključam stan – čujem smeh iz spavaće sobe. Moje posteljine, moj miris, moj čovek… i neka plavuša koju sam viđala da mu lajkuje fotke.
Zaledila sam se. Oni u šoku. A ja – nasmejem se i kažem: „Obucite se. Idemo na večeru. Svi zajedno.“
Bili su prestravljeni. Nisam vikala. Nisam plakala. Samo sam ih izvela – u restoran gde radim kao partner. Seli smo za sto, naručili, ćutali. Ja sam ih gledala i upijala njihovu neprijatnost.
Na kraju večeri sam se samo nasmešila i rekla: „Hvala vam. Sad znam sve što mi je trebalo.“
Otišla sam. Razvod sam već pokrenula sutradan.
Nisam izgubila ništa. Oni jesu – moj mir, dostojanstvo i tišinu koju su uzimali zdravo za gotovo.
