Bili smo siromašni. Mama, brat i ja. Otac alkoholičar, nasilan, nepredvidiv. Te večeri je sve kulminiralo – viknuo je, bacio flašu i izbacio nas napolje. Bio je januar. Sneg do kolena. Mama je plakala, ja sam drhtao.
Nismo znali kuda. Išli smo niz ulicu bez cilja, a onda je prišao čovek. Rekao je samo:
„Hladno je. Pođite sa mnom.“
Odveo nas je u jednu malu sobicu iza svoje radionice. Dali su nam čaj, ćebe, nešto hrane. Nismo ostali dugo, ali nikad neću zaboraviti tu noć. I to lice.
Godine su prošle. Završio sam školu, radio sve moguće poslove. Postao sam vlasnik firme. Život me više nije gazio – naučio sam da ustanem.
Jednog dana, došao je na razgovor za posao stariji gospodin. Bilo je nešto poznato u njegovim očima, ali nisam mogao da se setim… sve dok nije rekao prezime. Srce mi je stalo.
To je bio čovek koji nas je tada spasio.
Ustao sam, pružio ruku i rekao:
„Nema potrebe za razgovorom. Dobrodošli – posao je vaš. Sada je red na mene da pomognem.“
