Nikad nisam bila neko ko veruje u snove. San kao san – mozak koji se odmara, pakuje haos od dana, ništa posebno. Ali tog jutra sam se probudila znojna, uplašena i sa slikama koje nisam mogla da izbacim iz glave.
Sanjala sam da je crni automobil sleteo s puta, negde van grada. U njemu je bio muškarac, sam. Video je poziv na telefonu, pogledao, i tada izgubio kontrolu. Auto se prevrnuo, udario u drvo. U snu sam mu videla lice – bilo je poznato.
Probudila sam se sa nekom teškom knedlom, pokušavajući da ne mislim o tome. Pila sam kafu, išla na posao, ali osećaj nije prolazio. Oko podneva mi je zazvonio telefon.
Pozvala me drugarica iz srednje: „Znaš li da je Milan poginuo jutros? Prevrnuo se kolima na putu za selo.“
Milan – moj bivši. Nismo bili u kontaktu godinama, ali sam ga sinoć pominjala s drugaricom dok smo se dopisivale. I sada – nesreća koju sam videla pre nego što se dogodila.
Mogu da se zakunem da su detalji bili isti kao u snu. Čak i ono drvo – rekli su da je auto tu udario.
Ne znam šta znači. Možda ništa. A možda ponekad snovi znaju više od nas samih.
