Slavili smo deset godina braka. Porodica, prijatelji, sve je bilo divno organizovano. Na kraju večeri, muž je ustao da održi zdravicu. Bio je nasmejan, držao čašu vina, i rekao:
„Ovih deset godina s tobom bilo je najlepše poglavlje mog života… ali moram da priznam nešto što niko ovde ne zna.“
U tom trenutku mi je srce stalo. Pogledala sam ga zbunjeno.
„Pre nego što smo se venčali, uradio sam nešto zbog čega sam godinama imao grižu savesti – odbio sam posao u inostranstvu. Zbog tebe. I to mi je bila najbolja odluka u životu.“
Svi su se nasmejali, a meni su krenule suze. Nije to bila ispovest o prevari, niti nešto loše – bila je to potvrda da je sve što smo zajedno prošli imalo smisla. I da bi opet sve isto uradio.
Taj trenutak mi je promenio život jer sam konačno shvatila – izabrala sam čoveka koji je mene stavio ispred svega. I to je ljubav.
