Pre desetak godina primio sam brata od tetke da živi kod mene. Bio je bez posla, bez dinara, bez stana. Mislio sam: “Nema veze, porodica je porodica.” Živeo je kod mene tačno 4 godine i 6 meseci. Za to vreme – ja sam plaćao sve. Kiriju, struju, gas, hranu, sve osnovne potrebe. Čak mu i cigare kupovao. Nikad nije dao ni dinar.
Desilo se i da mi više puta uzme pare iz novčanika. Video sam, znao sam, ali sam ćutao. Nisam hteo da pravim dramu – mislio sam, možda mu zatrebalo, možda mu je neprijatno da traži.
Nikad mu nijednom nisam prebacio. Ni za novac, ni za komunalije, ni za ponašanje.
I prošle nedelje, njegov rođeni brat je došao kod njega u goste. Bio je tri-četiri dana. Ovaj moj bivši cimer ga izbaci iz stana. Kaže mi:
„Brate, ne mogu da ga trpim. Jede, pije, troši mi struju, cigare – mnogo me košta.“
U tom trenutku mi je sve stalo. Samo sam ga gledao.
Isto to si ti radio meni godinama, druže. Samo što ja nikad nisam rekao ni reč. Nikad nisam tražio ništa zauzvrat. A sad tebi smeta što ti neko ostane par dana?
Ne znam šta me više pogodilo – to što me smatrao toliko glupim da ne shvatim dvoličnost, ili to što nije imao ni trunku zahvalnosti. Uvek je bio grebator i baksuz, ali ovo… Ovo je prevazišlo sve.
Sad kad pogledam unazad – nisam ja pomagao njemu. Samo sam učio lekciju o tome kome ne treba pomagati.
