Imao sam možda šest godina kad je granata pala blizu konvoja u kojem smo se kretali. Vika, krv, dim – i ja, uplašen, sam. Mama i sestra odvojene, ljudi beže, niko ne zna gde je ko. Tada je prišao vojnik, sav blatnjav, nos mu je krvario, ali je delovao kao kamen – stabilan, siguran.
Podigao me s tla i samo rekao: „Drži se uz mene.“ I tako smo išli, kroz jaruge i ruševine, dok me nije ostavio kod ekipe Crvenog krsta. Rekao je da se zovem Amir, da imam sestru, i da me ne ostavljaju. Onda je nestao.
Godinama sam mislio na tog čoveka. Niko nije znao ko je. Nije se predstavio. Ali meni – bio je heroj. Zahvaljujući njemu, preživeo sam rat, završio školu, upisao medicinu. Postao doktor. Hirurg.
A onda, pre par meseci, na odeljenje su doveli čoveka s teškom povredom noge – stariji, krupan, ćutljiv. Ruka mu ožiljčava, pogled poznat. Otvorili su mu dosije: „Penzionisani vojnik. Invalid. Sam živi.“
Kad sam ušao u sobu, pogledao me, a onda tiho rekao: „Zoveš se Amir, zar ne?“
Bio je to on.
Ni njemu, ni meni nije trebalo mnogo reči. U pogledu je bilo sve.
Ovog puta – ja sam bio taj koji je mogao da mu pomogne.
I to sam uradio. S poštovanjem.
(Zaštita identiteta: ime i mesto poznati redakciji)
