Znam kako zvuči. Verovatno mislite da lažem. Ali kunem se – dogodilo se. I dan-danas me sramota kad se setim.
Bila je to kućna žurka kod njegovog rođaka. Svi su bili opušteni, pilo se, smejalo, muzika glasna. Moj dečko i njegov rođeni brat su blizanci – identični. Imena slična, oblače se isto, čak nose isti parfem. Samo što njegov brat živi u drugom gradu, pa ga retko viđam.
U nekom trenutku, on mi je rekao da ide po piće. Ostala sam na kauču, neko me iznenada povukao za ruku, nasmejao se, poljubio me. Pomislila sam da je to moj dečko, bio je u istoj jakni, ista frizura, isti glas. Otišli smo u sobu.
Kad je skinuo jaknu, i dalje nisam ništa primetila. Kad smo završili, samo me pogledao i rekao: „Ovo je bilo… drugačije nego što sam mislio.“
U tom trenutku mi je srce stalo.
„Kako to misliš?“ pitala sam. A on samo: „Ti si njegova devojka, zar ne?“
Trebalo mi je minut da shvatim šta sam uradila. I još uvek ne znam šta više boli – to što sam prevarila dečka, ili to što je njegov brat znao – i ćutao.
(Zaštita identiteta: ime i mjesto poznati redakciji)
