Zvuči kao najgora stvar koju možete da uradite – i jeste. I sama to znam. Ali tog dana, tog jutra, nisam znala gde udaram.
Venčanje je bilo zakazano u četiri popodne. Sve je bilo organizovano do poslednjeg detalja, a ja sam se probudila sa osećajem knedle u grlu. Nisam bila uzbuđena. Bila sam u panici.
Otišla sam napolje da prošetam i udahnem malo vazduha. I sasvim slučajno, ili možda ne, srela bivšeg. Nismo se videli skoro dve godine. Samo smo stajali jedno ispred drugog, zbunjeni, a onda je on rekao: „Jesi sigurna da znaš šta radiš?“
Otišli smo u njegov stan – da „popijemo kafu“. I desilo se.
Ne znam da li sam tražila potvrdu, utehu, beg ili samo poslednji put sebe pre nego što postanem tuđa. Znam da se ne ponosim. I da nisam plakala jer sam pogrešila – nego jer sam znala da više neću moći da budem ista.
Ispod venčanice sam taj dan nosila krivicu. Onu koju niko nije video – osim mene.
(Zaštita identiteta: ime i mjesto poznati redakciji)
