Nisam morala ništa da vidim. Sve mi je bilo jasno čim sam otvorila vrata. U stanu je bio miris ne mog parfema. Cipele na hodniku koje nisu moje. Jakna na naslonjaču. Ženska.
Nisam pravila scenu. Tiho sam ušla. Njegova vrata su bila zatvorena, ali sam videla senke kroz svetlo. Zastala sam, pogledala još jednom po stanu – i onda uzela njene stvari.
Pasoš, torbicu, telefon. Sve sam pažljivo stavila u kesu. Nije bilo pljuvanja, nije bilo lomljenja. Samo tišina i preciznost.
Spustila sam njene stvari ispred zgrade, tik pored kante, ali ne unutra. Da ih vidi. Da zna da neko zna.
Njega nisam čekala. Njegove stvari su već bile spakovane. Ključevi su ostali na stolu. Njegov omiljeni sat bio je zamotan u toalet papir, uredno – kao simbol koliko mi je sada drag.
Profil na mrežama? Prijavljen. Kartica telefona – presečena. A ja? Izašla sam bez reči.
Nisam mu slomila ništa. Samo sam mu pokazala kako izgleda kad ti neko mirno i nasmejano napravi haos. Onako – bez glasa.
(Zaštita identiteta: ime i mjesto poznati redakciji)
