Iskreno, ne znam zašto je baš tog dana odlučila da mi pospremi sobu. I još manje znam zašto je baš tada naišla na tu stvar – skrivena ispod donjeg veša, u kutiji, zamotana.
Ali znate kako majke umeju da budu temeljne.
Cela porodica bila je kod nas za vikend. Tetke, ujaci, baba, stric… ručak uveliko spreman, svi za stolom. Mama izlazi iz moje sobe s tom igračkom u ruci, smeje se i pita:
„Dušo, šta je ovo? Jel to neka masažerka za vrat?“
U tom trenutku – vreme staje.
Pogledi svih članova familije prete se u mene. Baba blago nakašljava, tetka spušta viljušku, a ja pokušavam da ostanem živa u telu koje bi najradije nestalo.
Nisam znala šta da kažem. Samo sam joj prišla, uzela je iz ruke i šapnula: „Ne za vrat, mama.“
Naravno, više niko nije mogao da jede normalno. Ja još danima nisam mogla da je pogledam u oči. A najgore – sad svaki put kad uđe u moju sobu, kuca kao carinica na granici.
(Zaštita identiteta: ime i mjesto poznati redakciji)
