Imam 52 godine. Za vreme rata izgubio sam najboljeg prijatelja. U jednoj akciji ga je pogodio geler, nije imao šanse. Poginuo je baš tog dana kad mu se rodio sin. Ironija života.
Nikada ga nisam video. Znao sam samo ime. Njegova žena se posle preselila kod njenih i izgubili smo kontakt. Ponekad bih pomislio na njega – šta li je nasledio, da li liči na oca, kakav je postao čovek. Ali nikada ga nisam tražio. Nisam znao ni odakle da počnem.
A onda – danas. Običan dan u kancelariji. Sedim, nešto završavam, kad mi kažu da imam posetu. Okrećem se i vidim momka kako stoji na vratima. I ne mogu da dišem.
Isti hod. Isti pogled. Isti onaj osmeh iz mladosti.
Zamucao sam. Pitao sam: „Kako se zoveš?“ I kad je izgovorio ime – znao sam.
To je on. Sine mog druga. Prvi put u životu predamnom. Stajao je kao neko ko ne zna da je sve vreme bio deo mog srca.Na kraju sam mu pričao o ocu, obojica smo plakali sat vremena, i sad mislim da imam i četvrto dijete!
Ne znam da li je sudbina ili slučajnost. Ali znam da mi je tog dana srce opet pronašlo deo koji je izgubilo pre 20 godina.
