Bio sam sa društvom na kampovanju, negde pored jezera, usred šume. Vatra, muzika, pivo – klasična letnja noć sa ekipom.
Upoznali smo jednu ekipu iz drugog grada. Među njima, ona – nasmejana, opuštena, imala je onaj pogled koji govori „znam da si me primetio“.
Uveče, sve se složilo. Donela je svoje pivo u moj šator. Ljubili smo se, dodiri su postajali sve intenzivniji, a onda usred odnosa…
Zatvarač šatora se podigao.
Moj najbolji prijatelj – mrtav pijan – ušao je, legao pored nas i rekao:
„Ne obraćajte pažnju na mene, ja sam kamen.“
Mi smo se samo pogledali. Mislio sam da je kraj. Ali ona je prasnula u smeh. A on – posle dva minuta – zaspao.
U tišini šatora, ona me pogledala i šapnula:
„Kamen ne gleda, jel da?“
Nastavili smo. I dan-danas se setimo te rečenice kad pričamo o najčudnijim noćima u životu.
