Sinoć, vraćam se s posla, umoran, nervozan, pun autobus. Stojim, pokušavam da ostanem pri svesti i da ne gledam previše ljude oko sebe. Pored mene – devojka. Zgodna. Uređena. Samopouzdana. I onda – trenutak tišine koji nikom nije trebao.
Pustila je vjetar.
Da budemo jasni – svi smo čuli. Možda ne svi, ali oni najbliži – jesmo. U tom trenutku, ona ostaje mirna, ali vidim da je stegla šipku pored sebe kao da od nje zavisi život.
Počinje da je blago uvija, kao da se nada da će šipka proizvesti neki zvuk, bilo šta, da se taj neprijatni trenutak zameni nekim drugim. I – bingo. Šipka je škripnula.
Ona odahnu. Malo. A onda dolazi momenat dana.
Baba, koja je sedela odmah pored zgodnog momka, diže pogled, mrko je pogleda i bez trunke sažaljenja kaže:
„Dušo, da je šipka prdnula, sad bi se ceo autobus okrenuo.“
Tišina. Pa smeh. Prvo jedan, pa drugi, pa ceo zadnji deo autobusa.
Devojka se nasmejala prva. Crvenela jeste, ali nasmejala se. A ja? Ja i danas ne mogu da uđem u autobus a da ne pogledam prvo – šipke.
