Mislim da ne zna koliko mi je pokazao ko je zapravo.
Prijavili smo se obojica za isti posao. Nije bilo tajni – obojica smo želeli to mesto, znali smo da ima samo jedno upražnjeno radno mesto. Konkurencija je bila fer – ili sam bar ja tako mislio.
Dan pre razgovora, pozvao me je. Ton mu je bio „prijateljski“, ali ono što je rekao mi je odmah zazvonilo u glavi: „Ej, samo da znaš, pričao sam s nekim, kažu da je mesto već rezervisano, imaju vezu iznutra. Neće ti se isplatiti ni da dolaziš.“
Nešto u meni nije htelo da odustane. Možda tvrdoglavost, možda sumnja, možda osećaj da neko igra prljavo.
Otišao sam na razgovor.
Kad me je video u čekaonici, lice mu je bilo šokirano. Nije mogao da sakrije iznenađenje. Nije bilo „Ej, super što si ipak došao“. Samo hladan osmeh i pogled koji je rekao sve.
Dve nedelje kasnije, dobio sam posao.
Nikada mi više nije čestitao. Nikada nismo ni popili kafu posle toga.
I sada znam – neki ljudi ne podnose da uspeš, čak ni kad si im „prijatelj“.
(Zaštita identiteta: ime i mesto poznati redakciji)
